ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

 

Својим мислима, осећањима, сновима, визијама, песмама и лирским записима прослављам и узносим властити дух.

Другачије не могу, не умем и не смем.

Не бих могао ни један једини дан да живим без прослављања и узношења властитог духа.

Такав сам од детета био.

Још сам у детињству осетио и наслутио, да мене у овоме свету држи само дух.

Моје тело без духа – одувек сам то говорио себи – јесте обична врећа меса и костију.

Без тихе унутарње молитве, а то је молитва-благодарница, не могу ни трена једнога.

Тиха унутарња молитва-благодарница – то је за мене као дисање, као удах и издах.

Моја тиха унутарња молитва-благодарница усаглашена је с  ритмом дисања, с ритмом удаха и издаха.

И овога трена, док исписујем ове лирске записе, ја сам, истовремено, усредсређен на тиху унутарњу молитву-благодарницу и на ритам дисања.

Од детета сам се у овоме свету осећао као риба на ужареном песку.

Буквално сам се борио за сваки удах и издах, за сваки тренутак живота.

Ништа ми од овога света није давало снагу за живот.

Као дете сам слутио и говорио: ја не припадам људима; ја не припадам својим родитељима; ја сам у овај свет залутао…

Моја детиња веза са светом вила и вилењака мене је одржала и сачувала у овоме свету људи.

Без моје повезаности са оностраним световима вила и вилењака, ко зна да ли бих у овоме свету поживео и седам година!

Ово вам не сведочим из главе, из ума, већ из душе и срца.

Иза сваке моје изговорене или записане речи стојим срцем и душом, стојим својим бићем и суштаством.