Сунцокрет: симбол сунца, лепоте, светлости, ведрине, живота, заједништва, поноса, успеха и дуговечности

У средњем веку, на северу данашње Италије, завладали су сурови обичаји. Нови господари, грофови Биандрате из Новаре, унели су нови, окрутни обичај да свака девојка, уочи венчања, своју љубав најпре мора исказати господару, односно – грофу.

Сељаци су се зато сналазили на најразличитије начине, а најчешће би одустајали од свадбеног весеља, како би од грофова сакрили да удају кћер. Али, у селима је било и издајица, па су вести ипак стизале до дворца.

У једном од села, живела је девојка именом Бела, што на италијанском језику значи Лепотица. Име јој је савршено одговарало – била је прелепа, а уз то и врло храбра. То је било јасно и онима који је нису добро познавали. Чим би угледали њене очи, спазили би да у њима пламти ватра.

Није спуштала поглед чак ни пред господарима, премда је њена породица била сиромашна.

Бела је била служавка, али са свим особинама племкиње. Кад је стасала за удају, родитељи су је обећали добром и вредном младићу из суседног села. Иако ни тај обичај није лако прихватила, Бела је ипак пристала да се уда за младића којег никад пре није видела. Први пут су се видели на дан зарука.

Кад је Бела видела колико је скроман, стидљив и заљубљен, и он је њој постао драг. Ипак, цело је време размишљала о суровом обичају грофова. Породице су одлучиле венчање држати у тајности, али узалуд. Девојка је била исувише лепа да би промакла господару.

И тако је гроф једног  дана покуцао на врата Белине породице Она је послушно и полако кренула за њим. Гроф ју је намеравао одвести у свој дворац, али га је Бела узела за руку и повела према пољу сунцокрета. У једном је тренутку стала и подигла своје велике очи према њему, надајући се да ће је пустити. А тада се догодило нешто чудесно.

Време као да се зауставило; ветрић је престао да пирка, лишће је непомично стајало, птице су утихнуле…

Бела је наставила нетремице да гледа  у грофове очи, а он се потпуно изгубио у њеном погледу. Бела је хитро зграбила грофов мач и запретила му и даље шутећи и гледајући у његове очи.

Тада је схватила да он неће одустати од свог наума, да је њен уплашени младожења неће заштитити, а да она не жели одузети живот никоме.

Одбацила је мач и само се срушила, јер је стало њезино поносито срце. Пала је међу стабљике сунцокрета у цвету. Биљке су се истог часа склопиле око њеног тела. Гроф је гледао у лепотицу, и у неверици скочио на коња и одахао. Тек кад је стигао у дворац, схватио је што се догодило. Заљубио се у Белу на први поглед.

У девојку која је била толико храбра, а уједно и племенита и великодушна да му је поштедела живот.

Тај је догађај однео мир из грофове душе. Као луд, излетео је из замка и почео лутати. Стидео се самог себе, патио и куд год је ишао наређивао је да се секу стабљике сунцокрета како их никад више не би видио. Легенда каже да је гроф наставио лутати до краја живота попут просјака. Кад би негде видео сунцокрет, чинио је све, да ту више никад не нарасте његов жути цвет…

* Ова се легенда дуго сматрала разлогом, што је на неко време, биљка сунцокрет ишчезла из Европе. Сунцокрет је наставио цветати далеко, с оне стране Атлантика, тамо где га гроф Биандрате није могао уништити. Сунцокрет је поново засејан у Европи онда, кад је лоза грофова Биандрате већ нестала.

Главе сунцокрета које нетремице гледају у сунце и данас говоре о храбрости лепотице…

* Сунцокрет је с југозапада Америке, тачније из Перуа и Мексика, стигао у Европу с мисионарима у 16. стољећу. У постојбини је узгајан више од три тисуће година. Индијанци су млели сунцокретово семе и од тога израђивали хлеб. Од семена су цедили и уље. За њих је сунцокрет био симбол светлости и плодности.

Међутим, легенда са севера Италије говори, да је сунцокрет растао у Европи још у 11. стољећу, а онда је нестао на дугих 5 стољећа.

 

Извор: http://www.pjesmicezadjecu.com/legende/legenda-o-suncokretu.html#ixzz4pXfjYqe4