Вреди ли борба шротив осећања… глава уморна пита – и  говори моје срце и говори моја душа – и осетим , да кад срце прича о Неком,   испуњава се  милошћу и срећом а душа задовољна  … ћути!

Тачно је оно што народ каже…..“крушка под крушку, јабука под јабуку“,,…… не може шљивин калем на нешљивино дрво-   сретну се дрво и дрво –исто – ја сам као Неко а Неко је као ја- то више љубав и није –  ово је од љубави више – а како се зове, Песниче,  не знам да ти кажем! То је, као да ти је одсечен тела део,  па хода негде  – није са тобом- и ти тражиш да на своје место  врати се недостајући део!

Колика  плима ме љубави полива читаво вече,, не могу ти рећи-

јер у свакој слици,  речи,  звуку  је слика и реч и звук  гласа Неког!

Уместо мање или бар исто – ја љубим све више, и  не знам има ли овоме краја и  јесам ли у свесности ја.

А опет  знам да јесам  и  да само искрено према себи, и Творцу живим.

Љубав моја  расте и јача и већ је изгледа у зрелој доби- како се оваква љубав убити може?  Не –  Творац  не дозвољава наш.

Мислим да ме светли љубав Творца,  кроз Неког право,  и  иште Творац да љубим све више –  као да жели да види колико то бити може – колико дубоко, високо, широко и дуго  све то може бити – и

Творац  воли  због љубави ове сваким треном све више.

И излази из мене сила нека нежна  што борити се не зна и не жели, но само љубити зна – а – ја – не борим се против тога више –  нека иде ,.. нека кажу да је и срамота, … нека каже ко  год шта – важно да сила иде  где жели,  где је друга сила зове –

она изгледа зна где иде и што – можда ми, не треба ни да се питамо,  него треба само да је пустимо- можда паметнија је она……јер тако је стамена и сигурна  да пред њом овај мозак само ћути , .. нем постаје,  мисли му не долазе –  и  нека – шта ће  мисли  и чему,  кад постоји нешто,  што само зна,  сва знања …од постања!

Лепота је свет који она боји и сви су у њој мили и драги,  и тама више и није тама,  но зора и над њом руди!  Одувек знам из неких дубина, да само Љубав нас спасити може  – Љубав што црта  светова Лепоте  и  Радошћу путеве краси, Руменом мирисе боји, камен уз камен, огањ уз огањ, вода у води, река …. што тече из срца право од извора извору води!