Не Србин по рођењу,
(бар колико је знао),
него по убеђењу…
У строј је часних стао!

 

Реши се за частан чин,
какав је тешко срести,
за њега бити Србин
било је стање свести.

 

Часнога часни вуку,
к’о хуље нечаснога…
Срби му пружише руку
и прихватише га к’о свога.

 

Орао, с орловима…
А шта друго да ради?
Шта с лешинарима има,
oнај ко их се гади…!?

 

књига „ Путевима Славе“