Старе слике гледам често,
Старе дане молим да се врате,
Кад свако је знава’ своје мјесто,
А за нечаст знаше и за главу да скрате!

На какве изроде се данас начинисмо,
Поган влада, поган служи,
Своје грешке под тепихе скрисмо,
Пропаст нације, разумијеш ли, друже?

Не могу, и не желим чекат’
Те призивам Претке и бога рата,
За онда кад су тикве још знале цвјетат’,
И кад ту још бјеше брат за брата!