Волео бих да смо драга, беле птице изнад мора!

Нас замара чак и блесак угашеног метеора;

У срцима нашим звезда на обзору сиње ноћи

буди драга бол и тугу, који никад неће проћи.

 

Заморни су ти сневачи, љиљани и руже красне,

ах, не сањај, драга моја, метеор што брзо згасне,

нити блесак плаве звезде у вечерњиј првој роси:

Волео бих да смо птице које морска пена носи!

 

Сним острвље, Данаанско, наш завичај валовити

где нас туга и пролазнозст никад неће походити;

Љиљан, ружа, и гнев и бол нестали би за час тили

када бисмо беле птице изнад морске пене били.