ОГЊИШТЕ – Владимир Шибалић

Огњиште у Срба бјеше кућни храм,
Крај њега се подиза’ јуначки сој.
Уз струне гусала поносно се клицало,
И спремало за сваки љути бој.
Данас више огњишта нема,
Многа је пепео модерног прекрио.
Нико се више за бојеве не спрема,
Свак’ се од њих у мишију рупу скрио.
Само ревносни и ријетки данас
Памте пјесме древне што уз огањ су се плеле.
Свако сад у моди тражи спас,
Стидећ’ се оног у што су се генерације клеле.
Распламсајмо поново огњишта ватре,
Традиција кажњава немарне нестанком.
Ех, да се Срби опет корјенима врате,
И наново стану нацијом јаком…
