ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Дешава се, да дах јесени осетим много пре него што јесен уистини дође.

Ево, и сада, док тихујем у свом врту, осећам праискони и тајинствени дах јесени.

Осећам дах јесени у лахору што изненада и однекуд до мене долепрша.

Будући да сам растао на селу, у природи и с природом, могу свако годишње доба да предосетим много пре него што стварно стигне.

Све временске прилике и промене на селу се и боље осећају и јасније виде.

Јесен је раскошна, радосна, смирена и тиха, а сетна и тужна, у исти мах.

Јесен је сетна, вилинска и месечарска соната коју плави вилењаци свирају на звезданој лири и ветровим гајдама.

У ноћима пунога Месеца изиђем у поље и пловим на ветрима пут далеких звезданих јата.

Никада не знам, кад сам радостан а када сетан, јер су та, за све друге посве опречна осећања, у мени од детета сједињена.

Кад сам радостан, тада сам и сетан; кад сам сетан, тада сам и радостан!

(Седмог дана месеца рујна 7526.)