ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

Овог пролећа, умро је стари мудри Дуб.

Био је најстарији и најмоћнији дуб у светим вилинским гајевима, отац свих дубова и краљ свих дрвета у целоме селу.

Нико не зна колико је векова поживео!

Негда давно, неки од најстаријих житеља села казиваху ми, да је тај Дуб стар колико и само село.

Под тим сам старим и мудрим Дубом, у раној младости, читао најлепшу љубавну лирику и сневао најлепше снове о љубави што никада умрети неће, о љубави што ће заувек остати млада, дивотна, смерна и чедна попут словенске богиње пролећа у песмама и визијама песника-вилењака.

Под тим сам старим и мудрим Дубом доживео своја најранија буђења и просветљења; под тим сам старим и мудрим дубом, када имадох двадесетак лета, срео и препознао своју драгану, своју вилин-дјеву из једног давно догођеног живота коју сам тражио кроз несагледне далеке светове и многе животне токове.

Овог пролећа, умро је стари и мудри Дуб.

Умро је усправо и дично, стремећи ка божанским висинама и плавим звездама.

Умро је, зацело, онако како и иначе умиру свети словенски дубови и посвећени сунчеви ратници.

 

 

(У светим вилинским гајевима, у румен сутон вечерњи, 15. рујна 7526.)