Боли ме кад те боли – боли реч неизречена!

Боли бол твој  – и мој је то бол – боли – осетим  – боли !

А жалост је  ту и ништа се учинити не може

ништа се променити у овом трену не може и  – боли!

Боли туга –  прође душом и сета покори срце!

 

Далеко негде још –  назре се нада ,..

Нада за крајем другачијим  – ал не може  –

Нису одлуке све наше –  нису твоје –  нису моје –

Одлуке су блиских и – такве су!

 

И може се изрећи разлога много

противно одлуци  другог,  али …  само изрећи!

Други схвати  и прихвати и разуме  – али …

Одлучио је – одавно!

 

Можда  и не видимо жеље свију –

Не видимо разлоге  – не видимо –  не видимо!

Неизречене на уснама речи другога остају

Да запечате живот овдашњи  -и –  туга –

 

Туга се простире  – лагано –  обавија  наше поље!

Само још одговор – реч даје  Свевишњи !

Пристаје или не пристаје!

 

А можда грешимо – кад задржавамо …

Али стисак нам треба и лице драго нам треба и

Без броја речи нам требају што потоке нашег живота боје!

И осмех близак!  И загрљај брата и сестре и оца и мајке …

И ујака и стричева рођених и бака и дедова наших …

Знаних и незнаних…  све нам недостаје јер свет наш и

Живот наш, од тих нити  … састоји се!

И туга нам је туга од века, од недостајуће радости,

од заједничког живота, од исте крви и меса …

 

А нема лека!

 

Кажу… проћи  ће…Не! …

Неће  јер не пролази никада, никада!

 

Само се чека време и место заједничког поновног састанка…

Негде на ливадама, у цвећу,  на облацима, међу звездама,

На води живој … златног Ирија … где се све наставља!

Е то се сачекати треба … и то …  милост је то од Бога!