Ја сам љубазна реч

Изговорена и понављана

Гласом Природе;

Ја сам звезда што паде с’

Модрог свода на зелену простирку.

Ја сам дете Земље

С којом је Зима занела;

Коју је Пролеће на свет донело; Ја

Узгојена сам у крилу Лета и

Спавам у постељи Јесени.

 

Зором заједно с лахором

Навешћујем долазак светлости,

Увече придружујем се птицама

Да опростим се од ње.

 

Равнице су украшене

Мојим прелепим бојама, а ваздух

Прожет је мојим миомирисом.

 

Кад утонем у сан, будно око

Ноћи стражари нада мном, а када се

Пробудим, проматрам сунце, које

Једино је око дана.

 

Испијам росу као вино, прислушкујем

Гласове птица, и плешем

У ритму лелујања травки.

 

Ја сам дар љубавници; ја свадбени сам венац;

Ја сам подсетник на тренутак среће;

Ја последњи сам дар мртвима;

Ја сам делић весеља и делић жалости.

 

Мој је поглед увек уперен високо да бих гледао

Само у светлост,

Никада не погледам доле да промотрим

Своју сену.

И то мудрост је коју човек мора стећи.

 

Либански песник и сликар Халил Џубран (Кахлил Гибран) родио се 6. децембра 1883. у Бшареји, стотинак километара од Бејрута, у северном Либану, крају кедрова, који се у Староме завету спомиње око 103 пута. Мати му је била кћи маронитскога свештеника, припадника монофизитске хришћанске цркве, у којој се сиријски, или арамејски – језик којим је говорио Христ – употребљава у богослужењу.