Како оно беше

Покушах, сећања призвати

Беше јесен, а можда и зима

Ил’ сећања моја греше

Ко све може да испрати

Кад сећања прегршт има

 

Сигуран сам да је јутром

Првим зраком, цветном росом

Пребирала нежно харфе жице

Још онако поспан, тром

Оком шарам стрмом косом

Тражим мило, драго лице

Можда ипак смирај дана

Кад стидљиво месец жмирка

Знам, сигурно, подне није

Заборав је грдна мана

Руга ти се ружно, дирка

Кад у глави гнездо свије

Чекај мало, пролеће је било

У парку је цвеће пропупало

На клупи смо сами загрљени

Некако је ведро, чило

Од радости срце пролупало

Одавно већ заборављени

 

Туга моја, моја срећа

Од пролећа рана, јесен позна

Да л’ још траје ил’ је некад било

Радост мања, тескоба све већа

За пут без повратка кад се дозна

К’о ветар, прохујало време кад се снило

10.09.2011. у 23,31