Кад отвориш своје срце,  душу

Према другима  – али свима

И не сакријеш ништа баш,

Тад знаћу да истина су речи

Што  пишеш их плавом – истина

 

Кад не сакријеш ниједну нит

Од које изаткан је душе ти пут

Тад знаћу да и са тобом

Могу закорачити у вечност

 

Кад осмех затитра из срца ти,

И буде Прав – тад знаћу да

Све што пожелиш истина је

Од онога што обојиш плавом

 

Учини то зарад поверења мог

Теби на поклон датог;

Зарад свих  речи лепих, мојих

Којим папир писан дуго бејаше

И теби душо, дат на дар – учини то

 

Учини што пре, да сјединимо се

Једном сви у том небу дубоком

Океану Творчевом;

И помисли само, како леп смо

Сви свет – и добар  – и мудар и

Не мисли да спознаш суштину му

од неких више – то пут није за  навише!