ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

 

Посве сам равнодушан према оним Србима и Србкињама који не држе до части и достојанства, који су снисходљиви, сервилни, понизни, бедни, јадни и ништи пред свакојаким олошем и шљамом са Запада.

Ако не држе до себе, до својега образа и части, до својих предака и богова, до чојства и јунаштва, онда нека их као скотове понижавају и газе Западњаци како им год воља!

Онај ко не држи до себе, до својих предака и богова, до својих корена, традиције, језика и писма, тај неће бити поштован и цењен ни од кога у свету целом.

И, не само што неће бити поштован и цењен, него ће још и презрен бити до скота!

Уистини, гаде ми се сви они Срби и Србкиње што моле и просе било шта од Западњака, што пристају на свакојака понижења зарад хлеба насушног, јер сам још у детињству научио од свог оца горштака, да је боље и умрети од глади неголи за било шта молити туђина и душманина.

(У вечерњи час, у Великом Гају, 24. рујна 7526.)