ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Да бисмо опстали и са смислом живели у овоме свету, па и у свим иним материјалним и нематиралним световима, морамо се преко језгра душе и суштаства држати духовне и божанске вертикале, а вертикала је част, дика и чојство наших древних предака.

Овај свет овакав какав јесте мора нестати, и, нестаће ускоро, зато што је устројство овога света паразитско и рептилско.

За овим и оваквим светом не треба уопште жалити, јер ту нема ничега за жаљење и сажаљење.

Све је у њему трулежно и смрдљиво.

Без духовних и божанских вредности сваки свет постаје мочвара, жабокречина, мртваја.

Боље је и не живети, него живети у трулежном и смрдљивом свету без сврхе и смисла!

Један самосвестан и самобитан Бели Србин, Аријевац, не пристаје на задат живот у свету паразита и рептила.

Он је у сваком трену спреман како да живи тако и да мре за један бољи и лепши свет, свет у којему се живи са неким вишим смислом, са неком духовном и божанском сврхом.

(У Великом Гају, 25. рујна 7526.)