Цуре јесењске дуге ноћи
небесног млека звезде сањалице
све моје сузе и сестре њене
моје светлице и озарлицe

 

На лишћу од срниног страха
умекшаном светлошћу камина
занавек небо уздахе не прима
тек сенке јечe сањивих рима

 

И слаби сласт неисказану
у таласу његових предомишљања
и блага светлост сабахданa
где ћути мисао слатких рана

 

Сву драж у чистоти разабрану
с мог образа и чела ведрог
тихују зрикавци и птице станарице
а славуји трепере у свом болу

 

Смешци плачу у пурпура нежног
да моју прошлост благост руби
моја душа не распознаје
грехе земног срце чисто љуби