Гледао бих ноћима,
Та ноћна играња,
небо ведро, светлије,
и месец пун невере.

Сањао бих пределе,
моћне, светле, далеке,
хоризонт би се губио,
и тад би се пробудио.

устао бих свакако,
на ту пољану отишао,
легао поред дрвета,
и сањао лепе ствари, ја.

У подне сунце заблиста,
моје тело заигра,
устадох, стадох, поклоних,
сунцу поздрав обавих.

када сунце виде то,
осмехну се пресрећно,
на мом лицу жар се види,
и у телу ватра кипти.

Аутор: Вељко Вујовић