Знаш ли кад дишеш поезију…

Када умеш да опишеш делић осећаја а неки не умеју?Када лебдиш док ходаш,остали корачају.

Волиш без увета и граница,
препустиш се осећају.
Радиш са лакоћом и печатом својим.
Сваки покрет сензацијом одише,
искре ниже,енергијом-магију ствара.

Знаш ли кад храниш се љубављу коју си дао…

Кад увек сит си а глад утолио ниси.
Прожима те лагана музика,соната без текста а певљива.Препознатљиви стихови душе,не написане песме а рефрен добро познат свима.
Кад ухвати те некад језа у грудима а ти дишеш дубоко и знаш коме си у мислима.

Знаш ли кад умеш са собом…

Ниси љут никада,срџба је од твог бића удаљена еонима.

За свакога лепа реч има,чак и они који куде,љубомору подпирују,…И они лепу реч добију…па се запитају-Да ли вреди?

Знаш ли какав је осећај стајати на врху планине…

Кад вичеш а небо руши се од силине.
Само једног гласа,слова,…
Када и онај далеко-Чути те мора.
Кап океана довољна да покрене талас.
Роса на листу напоји…
Клас кукуруза нахрани,један грозд довољан да вино потече…и да симбол љубави,освоји,…црвене страсти…
Знаш ли да довољно је само да желиш…
ОНДА ЖИВОТ НЕЋЕ ПАСТИ!