Арсеније Тарковски, УСРЕД СВЕТА
Ја сам човек, ја сам усред света,
Иза мене – безброј протозоа,
Испред мене – милијарде звезда.
Међу њима лежим целим својим растом –
Две обале што спаја их море,
Два космоса сједињена мостом.
Ја сам Нестор, мезозоика хроничар,
Будућих времена ја сам Јеремија,
У рукама држим и сат и календар,
Уплетен сам у будућност, као Русија,
И прошлост проклињем, као нишчи цар.
Ја више од мртвих о смрти знам,
Од живога најживљи ја сам.
И – Боже мој – некакав лептирић
Девојчици налик, изнад мене
смеје се, ко златне свиле комадић.
1958.
Арсеније Тарковски
Препевао: Александар Мирковић
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
Арсеније Тарковски, ДУШУ СИНУЛУ У ЛЕТУ…
Душу, синулу у лету,
Видели нису у соби белој,
Где се у рукама добрих колдуна
Нежно грејало дечије тело.
Недавно дажд је вртом прошао,
И земљи да се осуши није се дало;
У јуну је јоргован толико цвао,
Да сијање света постаде плаво.
И у јулу, и у августу је било
Толико светла у три окна, и цвета,
Толико је у небо фонтанама би̏ло
До краја првозданог лета,
Да је судбина моја и загробна
Даном стварања, ко земља, угрејана.
1976.
Арсеније Тарковски
Препевао: Александар Мирковић