Морава, мутна и спора,
Хлеб онај црни, са седам кора.
Пусте њиве, пуста поља,
И плотови од трулога коља.

Сред Србије мртвило и беда,
Свака кућа трошна, свака глава седа.
И вечни смирај с’ планина што зове
Децу своју у хајдучије нове.

Из дана у дан, године у годину
Јад до јада, ма њих стотину.
И крв и зној у муци се помешају
Варајући убогог да су му муке при крају.

Тешко попут ветрова лета,
Кроз сељакове груди пројури сета,
И на дну чокања оста још нада
Да презрен срушиће поган што влада.