Кад некад станеш сред вучје кучнице
И затекнеш само олињалог вука
Чудећи се слутњи да с њим су блуднице
Већ јазбином титра јед хиљаде мука

Не говори ништа – звер нагоном чује
Сваки зов у ноћи кад си била сама
Све страхове твоје, у бесу олује
Смешак у очима и грч на уснама

И тад ће у теби све да се избрише
Сваки бес, страхови, све вилинске чини
Само ћеш кроз себе чути како дише
Дух младога вука негде у давнини