Јуче упознах још једног дичног, пробуђеног и освешћеног Србина – Белог Србина!

Зове се Владимир Медић.

Обитава у Приједору.

Посвећен је Природи и пчелама.

Посвећен је Породици и Роду.

Посвећен је Лепоти Душе – Србске Душе, Руске Душе.

Лепоти Душе Звезданог Рода.

Сасвим обичан, и, опет, посве необичан човек.

Обичан, јер је једноставан; а необичан, јер је несвакидашњи.

Наш сусрет се догодио на плочнику понад Метроа а наспрам Вуковог споменика у Београду.

Владимир је пчелар-посвећеник.

Слободан човек, и самосвојна личност.

Лепше се осећа у друштву пчела, него у друштву људи.

Пчеле су и мудрије, и вредније, и племенитије, и благородније од људи.

Не воли буку и галаму, не воли гужве и вашаре.

Смета му градска бука и врева – каже ми.

Смета и мени – кажем му.

Владимир је мој човек, наш човек.

С љубављу прича о својој животној сапутници и својим двема златним кћерима.

Васељена је, ко зна када и где, одлучила, да се Владимир и Драгана сретну и препознају и, да изроде две дивотне девојчице вилинске лепоте.

Кажем му: нека сте благословени на све векове!

Пред растанак се и сликасмо.

Да сликом овековичимо овај наш мистичан и дивотан сусрет.

(На Истеру, 8. листопада/октобра 7526/2017.)