Зурим у тиркизни, плаветно-зелени врх танковите јелике обасјане руменим и пурпурним зрацима залазећег Сунца.

Јелика је (а зову је још и јела и борика), по рожданику Белих Срба, моје свето дрво које ми је, од Белих Богова и Белих Богиња, на рођењу подарено.

Тиркизни врх јелике спрам пурпурног неба – каква предивна слика, као срцем и душом сликана!

Зурење није обично посматрање очима, већ урањање у дубине унутарњим видом, сазерцавање бићем и суштаством.

Понад белих и сивих стена у висини, усамљена дивотна јелика, благо се њише и дрхтури на вечерњем дашку.

Јелика и ја, у трену, бивамо једно биће, једно суштаство, једна душа.

О, умилна и дивотна јелико, о, здравље и снаго моја!