У нашим крајевима је ово најзаступљенији вид сујеверја. Сваки пут кад неко прокоментарише нешто добро или се догоди неки повољан преокрет, он куцне о дрво и обично каже „да куцнем о дрво, да не чује зло“.

Ово се занива на старом веровању да су богови живели у дрвећу које је расло по шумама. Кад је неко долазио да моли неког од тих богова за нешто, ритуал је захтевао да он најпре додирне кору дрвета. Ако би му се та жеља касније испунила, он је поново долазио до истог дрвета да куцне у њега, што је била порука богу да је молба уродила плодом, а у исто време и његов гест захваљивања за испуњену молбу.

Истовремено је постојало и веровање да око дрвећа облећу и духови који су љубоморни на људску срећу и који су чинили све да осујете сваки добар развој догађаја. Куцање о дрво је имало и ту сврху да „заглуши уши“ тим духовима, како они не би чули да је жеља испуњена.