Нијесам шјор из велика града,
У души ми немир влада.
И вапаји њени бију к’о дамари,
А вјетрови сијевају к’о шамари.

Диваљ попут балканских планина,
Кроз стихове ми вазда одзвања давнина.
И по која пјесма се прокраде уснама,
Па ракија каткад проструји венама.

И добро се њезина лика сјећам,
И повјетарца што је њихао јечам.
Ја сам потоњи бунтовник и сањар,
Облака и гора редовни станар.

Када ме више не буде било,
Узми ми снове, стави их у крило,
И милуј их к’о што си знала мене,
Чувај за неке нове главе снене.