Хтео бих једну ноћ кад месец куња,

плачеван, кржљав, без сјаја и боје,

а земља има сетан мирис дуња

што месецима у прозору стоје;

 

И све да буде тужно, све да буде

као да свуда јече болна деца,

растапају се чежње као груде,

и све кроз сутон пригушено јеца;

 

Па кад на мене падну усне твоје,

да зајецамо и ми, обадвоје…

 

Хтео бих једну ноћ венчано белу,

провидну, светлу, сву у месечини,

да неземаљски изглед да твом телу,

и свакој ствари, и да ми се чини

 

Ко бајка да је, да то није јава,

да с месечином све се стапа сада,

и неосетно губи се и пада,

и све нестаје, и све исчезава,

.      .     .

Па кад на мене падну усне твоје

да исчезнемо и ми, обадвоје…