Песници су једини чувари језика.

Најлепши и најчистији србски језик налази се у србској поезији, у србској лирици.

У поезији расних и самосвојних, ведских и аријевских србских песника!

Оних песника који осећају биће, душу и дух ведсрбског језика.

Без расних песника, сваки би језик одавно био мртав, па и србски!

Сви други – сви други који нису песници – на овај или онај начин, свесно или несвесно, намерно или ненамерно, учествују у кварењу и срозавању језика.

Језик подједнако кваре како интелектуалци тако и уличари, како политичари тако и академици.

Каква је душа једног народа најбоље се по језику осећа и види.

Ако је чиста душа народа, онда је и језик чист; ако ли је душа кварна, онда је и језик кваран.

Јер, свака душа спрам себе и језик ствара и обликује.

Човек племенитог рода, племените душе и узвишеног, господственог духа никада неће користити рогобатне, одурне, ружне, искварене, скаредне и туђинске речи, зато што такве речи не одговарају титрајима и трептајима, светлосним импулсима и оностраним фреквенцијама његове душе, његовог духа и суштаства.

Зато и кажем, да нема језика без песника.

Кад нестану песници, тада и језик закратко нестаје!

Отуда је дужност песника, да у својој поезији раде на оплемењивању, продубљивању и обогаћивању језика.

Да користе што ређе – и то само онда кад морају! – туђинске речи, да уместо туђинске речи посегну за неком древном ведсрбском речи која ће, зацело, бити још и сликовитија и милозвучнија од туђице.

Поезија се не ствара за чопоре и крда, за руљу и светину, већ за ретке појединце племените душе, господственог духа и божанског суштаства.

Моја песничка девиза од ране младости гласи: више ми значи један посвећени читалац кроз стотину лета, него на тисуће савременика који ће само узгред „претрчати“ моје песме!