Када пукне поглед

Тамо до Овчара и Сунце

Ти у око уђе, помислим:

„Боже , како смо мали ми људи ,

Што живот трошимо у невиду и

Глибу , нељудскости и похлепи“.

У ум уцртавам мапу :

Лево је душа, Овчар-планина ,

Десно се подиг’о господар Кабларски,

А ова наша Јелица ужива у загрљају .

Као да се тек венчала,

Па млади и полива се

Изворским искрама јутра.

Дивна моја отаџбино,

Добро ти михољско јутро !

 

Добро јутро , добри људи ,

Ма где били ,

Пригрлите погледима рајска крила

Ове прелепе Србије.

Ја идем даље .

Идем у нове погледе ,

На нова брда и нове долине .

Трагам за добрим,

А тога је овде на југу

У људима,  мојим горјанима,  највише!