Снио сам, снио сан,
Мјесечина, јасна као дан.
И преда мном у вешти од свиле
Стајаше цура, красна попут виле.

Као да ми шапута тихо,
Тихо, да је не чује нико,
Осим мене, душе залуђене,
И казује ми да за њом кренем.

Ходасмо полако док нам пут
Освјетљаваше Мјесец пун и жут,
Те замакосмо међ’ борје снено,
Од свега виђех само лице њено.

Смијешила се, и погледе скривала,
Ал’ видим да би ми све на свијету даривала
Само да са њом ову ноћ бдим,
Корачах, а као да лебдим.

А у праскозорје, кад се зора рудила,
Тужан сам био што ме је пробудила
Моја савјест немирна врло,
Сва она дивота, све је замрло.