Изморен свјетлима
И отровима града,
Осјетих да дио сам
Жртвена стада.

И пустих поглед
Ка густоме борјаку,
Те зажељех излијечит’
Срцу горе рану сваку.

Запутих се тада сам
У мој врлетни храм.
Нема он зидине и пехаре злата,
Ни ограде, а ни врата.

Мој је храм гора борова,
Станиште мојих Предака, вукова.
У њем’ нит’ се молим, нити молим,
Већ у њему славим оно што волим.

Славим сав свој Род словенски,
Славим што сам пјесник српски.
Славим мајку што ме родила,
И идеју слободе што ме водила.

И нико неће
Поган, ил’ стран,
Никад више хулит’
На мој свети храм.

Богови моји,
Пјевам вам у част,
Док нада мном се уздиже
Поносити храст!