Са тромеђе горске
Крену човек млад
Да души својој нађе
За смирај какав хлад.

Године му не даше
Да век проведе сам,
Те се упути друмом
Да оствари свој сан.

Кажу да је виђен био
Широм земаља наших,
Да се никад није крио,
Нити да се иког плаши.

Спажен беше
И на Таковском збору,
Говорило се да се
Придружио отпору.

Да видео је када
Вожду глава паде,
И кад Вељко ономад
Крајину не даде.

А био је, веле,
И хајдук и песник,
Био љубавник
И слободе весник.

И видео је патње
Свога милог Рода,
Знао је добро
Шта је Србину слобода.

Рекоше ми још одавно
Да би и на Косово равно,
И да се сећа оне тринаесте,
И оне велике народне феште.

Казивања старих
Још ме море,
Кажу да је видео
И краљеве дворе.

Да био је ту
Кад су на Церу
Срби бранили
Земљу и веру.

Причао је како је
Набујала тад Дрина,
И како је отац ћутке
Сахрањивао сина.

И још је у сузама
Поносно говорио
Како је у опанцима
Гејак фронт пробио.

А нико није знао
Ко је био човек тај,
Који видео је српски
И дернек и вапај.

Хришћани би рекли
Да то је био Бог,
А ја дубоко верујем
Да је био Дажбог.

И данашњих дана
По земљи он ходи,
Србе своје храбри
На путу ка слободи.