Милина! Па ја и не знадох до сад да већ годинама тихујем! Мислила сам да тиховање иде уз посвећенике, монахе који то „нешто“ раде…Песнике…☺А сад , гле чуда чудесног…тихујем и не знајући загледана у реку или у колонију мрава…или док надгледам ручак који кувам…штрудлу док нараста у рерни…☺у глави равна црта…нема мисли, само покаткад уздазнем ил се смешкам…или пак заплачем као онај дечак у Ћопићевој башти боје сљеза, а да не зна ни шта га, ни где га боли у поплави младог пролећног сунца… кад сљез сине, замодри кроз тарабу…♥ Није да нисам покушавала да медитирам, да мантрам још од ране младости, и пре пунолетства..ал то воду није пило код мене. Некако сам се глупаво осећала…а на крају сам се манула те работе јер ми се вазда палило светло за узбуну и опасност…..Тихо запевушим мелодије, арије старе срцу и души драге…то је моје тиховање♥