Давни су дани из земљице пусте,
Њих се сада присећам само,
И речи оних кроз влати црне, густе,
Кад обећасмо да једно друго не дамо.

Било је тада као из бајке,
Коју су нам к’о деци причале мајке,
О двоје младих, и о њиховој срећи.
Где је она сада, не умем вам рећи.

То је моја дубока тајна,
Кратка века, ал’ чаробна, бајна.
И љубав, она искрена, бескрајна,
Што бљешти небом и сад к’о звезда сјајна.

Не мирим се с’ тим да је нема више,
Сила љубавна, веле, све границе брише.
Сада је преда мном висок, и дуг зид.
Да сагледам га, за то немам вид.

Остала је у срцу празнина,
И патња знана не баш свима.
Ни једна до колена неће бити њој,
Красној Будванки незаборављеној.