Као некад, маме ме даљине,

Иза горја, про плавог обзорја;

Као некад, и сад туга мине

Када ветар свира понад борја.

 

Сетна песма, и борови вити,

Под руменим сводом у свитање.

Гле! све исто – та, исто ће бити,

И кад моје сконча путовање!

 

Као некад, и сад исти боли

Сетне душе што још светом вије;

Још имаде неко ко ме воли –

волим и ја, исто ко раније.