Са будаластим речима
ходим по неким чудним пределима
а не знам јесу ли или нису моји.
Заводи ме нежно биље,
и слутим га и жудим
ко предсказани лек и спас.
А оно, светло и зачарано
ко Стриборова шума,
и болесно од лепоте,
прораста кроз мене
и растаче ме,
а чини ми се да певам с њим.

 

Однекуд чујем глас
и слутим неку реч,
реч једну међу свима,
немушту реч откровења
између рођења и смрти.
Слутим глас или реч
без које је живот узалудан,
и клечим, и молим се,
и опет ходим
по чудним пределима без друма.
И глас лепотом уречен
зове кроз мене
и разноси ме,
а чини ми се да певам с њим.

 

Са будаластим речима,
обезнањеним ко од богојављана милости
ходим по неким чудним пределима,
а не знам варају ли ме.
Ходим а стрепим
има ли оног биља,
има ли оне речи,
и има ли трага иза мене,
или ми се само сновиди лепота
до које из своје низине не могу.