Поезија је упоредни свет лепоте!

Да је поезија више од поезије, више од умећа, уметности, вештине, заната, мајсторства и знања, то као млад песник нисам ни слутити могао.

Поезија за мене, негда младог песника, бејаше само једна од уметности.

Да будем искрен, уопште се и не сећам, шта је за мене у то доба значила и била поезија.

Али, сада, после година и година писања и стварања поезије, могу да кажем: поезија је упоредни и онострани свет лепоте, упоредни и онострани свет изнад и с ону страну овог досадног, суморног и безличног света.

Све време сам живео у властитоме свету поезије, и уопште не жалим што нисам живео у овоме свету безличја, безнађа, лажних љубави, прељуба, разврата, блуда, простаклука, кукавичлука, мржње и зла.

За мене је највеће признање и највећа награда у овоме свету то: што сам живео, и живим, у упоредном а невидљивом свету лепоте, лепоте какву овај свет, какву људи овога света, никада осетити и познати неће.

Уопште ми није важно, да ли ће ико и игде – кад нечујно и невидљиво будем отишао са овога света – објављивати моје књиге и читати моје песме, да ли ће ме бити у читанкама, зборницима и антологијама; заиста, ништа ми више није важно у овоме свету, јер знам, осећам и знам, да ме у мојему невидљивом, упоредном и оностраном свету поезије чека сва неизрецива лепота, красота и дивота мојих песама које су већ оваплоћене и материјализоване с ону страну свих обмана, варки, илузија и опсена.

Све оно што нисам желео, знао и умео да тражим од оца и мајке, од браће и сестара, од рода и племена, од ближњих и пријатеља, од свих својих младалачких драгана и љубави, тражио сам од муза и вила, од светлих бића и белих богиња из упоредног и оностраног света поезије са тиркизне звезде, скривене иза закривљених наспрамних огледала.

И гле! све што сам од њих тражио, па, чак, и кад нисам тражио – то сам и добио!