Смрти, из вртлога твога цвета страх кљује

Моју пролазну наду, а сунце обасјава

Недодирнуто дело и верно описује

Време што се нађе изнад заборава.

 

Избледелим звездама свет се окрену

И у њима нађе свршетак безкраја.

Последњом снагом смрт се у мени прену

 Губећи полако непомичност сјаја.

 

Вадан Пантелић о Песнику:  „Влада Томић, човек многострано обдарен, отишао је на страну лица. Службовао је у нашој диломатији. У свакој врсти разговора врцала је његова мудрост, духовитост, духовна отменост. Пронашао сам неколико његових раних песама објављених у средњошколском зборнику. Одишу јасноћом израза, философском дубином, а неке су и пророчке.“