ИЗ ПЕСНИЧКОГ ДНЕВНИКА

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

 

Људи живе у мраку незнања, зато се мрзе, кољу и убијају између се.

Из незнања блуд и разврат, из незнања сексуално општење мушкарца са мушкарцем, жене са женом, човека са псима, козама, овцама… и све то у име некаквих права, у име некаквих слобода, у име тобожњих родних и не знам све каквих равноправности.

Заиста, људи ништа не знају!

Заиста, људи су скотови!

Заиста, људи су стока једна грдна!

Али, ја видим тамо нешто у плавој даљини, тамо нешто иза свега трулежног и пролазног, тамо нешто иза свих опсена, омаја, привида и варки.

Нешто што је веће, лепше, дивотније и смисленије од свега овога што у овоме свету видети можемо.

Видим Човека и Човечицу, Белог Србина и Белу Србкињу, видим их како се у Духу и Свести узносе у тиркизне и пурпурне звездане висине; видим их како плове, лете и језде вазносећи се високо, веома високо, ка Љубави, суштој и вечној, ка Љубави која све исцељује, обнавља, васкрсава и изнова рађа у Светлости Знања и Стварања.

(На Истеру, у један јесењи дан, суморан и сетан, 7526.)