Ти знаци су у нама,
испод седам глувих дубина.
Знаци милости,
ко зна,
можда само предсказање,
проклетство виђења,

 

Кренеш тако по знамењу
кроз црну твар,
до прапочетка,
кидишеш по живу ткиву,
а оно, у тајном чулу
лелек и појање,
у дну силних мрклих вода
утва златокрила.

 

Зверињим канџама
по души, по животу,
до клице клицине,
до семена Божјег.
Залуђености моја,
решава ли се то
на добробит нам
васколика човечја самоћа.
Или можда,
по трагу пропасти
срцем засецамо у прашуме,
млазом крву у небеску жижу,
да сатремо што чезнемо.

 

Ко зна.
Опет само знаци,
предосећање кључног сусрета,
и ништа више.

 

 (Из збирке ПРЕОБРАЖАВАЊЕ СВЕТЛОСТИ)