Кроз поезију се пројављује лепота душе из вилинског света снова.

Певање је призивање оностране лепоте кроз реч, кроз слог, кроз глас, кроз ритам и музику.

Најтананија и најдивотнија осећања казују се песмом и певањем, откривају се кроз језик поезије који, истовремено, и јесте и није од овога света.

Песници су сневачи и визионари, благовесници светлих и божанских бића из вишњих оностраних светова.

Данас вам представљам две врсне и даровите песникиње: НЕВЕНКУ МИШИЋ и СЛОВЕНКУ МАРИЋ, које, већ неко време, објављују дивотне и танане лирске песме на Србском журналу.

НЕВЕНКА МИШИЋ

Даровита, самобитна песникиња, лирског гласа, разуђеног језика и узвишеног префињеног стила.

Њене песме су изаткане од топлине и трептаја танане и осећајне песничке душе што тражи и проналази скривену лепоту овога света, као и оностраних невидљивих светова, у свему што види, додирне, осети, слути или наслути.

У поезији и језику Невенке Мишић нема приземности, баналности и вулгарности, нема очаја, горчине и гађења, већ из сваког њеног стиха, из сваке њене речи исијава нежност, самилост, саосећајност и љубав према животу и бићу, према Творцу и свеколикој Његовој творевини.

СЛОВЕНКА МАРИЋ

Још једна даровита, самосвојна и самобитна србска песникиња, однегованог језика и стила.

Словенкина баш као и Невенкина поезија изаткана је од скривене лепоте овостраних и оностраних светова, лепоте и дивоте лучезарне и распеване душе што се открива и пројављује кроз разуђене песничке слике које подсећају на неухватљиве и недокучиве лирске аквареле.

Песникиње се поезијом, надахнутим лирским певањем, бране од бесмисла, безнађа, таме и зла овога света у којему свака узвишена и танана душа просто вапије за скривеном лепотом неких оностраних божанских светова.

У Невенкиним и Словенким песама, гле! осећам и препознајем властиту песничку душу.

(На Истеру, у јесен 7526.)