Заћутала ријека Дрина,
раном зором она пати.
Тражи Ратка ђенерала,
да се родној груди врати.

Зове вила с’ Романије,
изнад Пала она стала.
Нема њеног заштитника,
па је јадна заплакала.

Соко у планини плаче,
зове орла са Мањаче.
Ајде дико ти полети,
зло опет нама пријети.

Са Козаре голуб бјели,
неће никад гнијездо свити.
До зоре ће умиријети,
неће Ратка прежалити.

Равна дивна Семберија,
Посавини вијест шаље.
Ми морамо бити храбри,
а како ићи сада даље.

Мој народе буди дичан
наша Република није пала.
Свако дјете нека памти,
нашег славног ђенерала

Цијела Српска Република,
данас сузе горке лије.
Пресуда је свима јасна,
неће доћи са робије.

Еј, Србијо, хеј матице,
и теби је тешко чујем.
Судбину једног генерала,
раном зором оплакујем.

Тужно ми срцу бјеше,
суза ми сама тече.
Причестио се херој чујем,
неко ми јутрос рече.

С’ вером у Бога,
данас води битку своју.
И поздравља са три прста,
Србадију редом моју.

Без хаубице и пешадије,
опет иде у бој славно.
Ко сто је с’ војницима,
ратовао некад давно.

То је храброст и врлина,
једна људска величина.
Главу је на пањ дао,
није му сада жао.

Сваки Србин који барем,
прађедовску крв носи.
Данас роде из ината,
Хашком суду пркоси.

Оштра сабља туђинска,
данас коријене нам сјече.
е, мој Ратко ђенерале,
жестоко ме рана пече.

Шта год рекли ђенерале,
опет су они гњиде.
Победио си једном Нато,
стао испред Ал Каиде.

Нису смјели с’ тобом,
на црту никад стати.
Знали су они роде,
да ће пораз дочекати.

Задња битка суђена је,
да је ратник води сам.
Издржаћеш све ти ђенерале,
убеђен сам и то знам.

Свако је данас Ратко,
рећићу без грешке.
Преживеће Србин ту робију,
и окове твоје тешке.

Доживотно тебе осудише,
смртну казну потписаше.
Да ли се барем Бога,
они сада дико плаше.