Аксурђел, ожмиркур, курђупа, бела пчела…

На по­чет­ку основ­не шко­ле ђа­ци, али и њи­хо­ви ро­ди­те­љи, уче о срп­ским срод­нич­ким од­но­си­ма и упо­зна­ју се с ре­чи­ма ко­ји­ма се они озна­ча­ва­ју. 

О бо­гат­ству срп­ског је­зи­ка го­во­ри и чи­ње­ни­ца да ове ре­чи не са­мо да зву­че чуд­но, већ се углав­ном не мо­гу пре­ве­сти, чак ни на дру­ге сло­вен­ске је­зи­ке. Ка­сни­је се ве­ћи­на ових тер­ми­на из­гу­би у мо­ру чи­ње­ни­ца ко­је мо­ра­мо да за­пам­ти­мо, а ко­ји­ма су пре­на­тр­па­ни школ­ски про­гра­ми, али и жи­вот. ( изв-Политика-)

Му­шка ко­ле­на: Жен­ска ко­ле­на:

1. Отац   1. Мај­ка
2. Де­да   2. Ба­ба
3. Пра­де­да   3. Пра­ба­ба
4. Чу­кун­де­да   4. Чу­кун­ба­ба
5. На­вр­де­да   5. На­вр­ба­ба
6. Кур­ђел   6. Кур­ђе­ла
7. Аскур­ђел   7. Аскур­ђе­ла
8. Кур­ђуп   8. Кур­ђу­па
9. Кур­ле­ба­ло   9. Кур­ле­ба­ла
10. Су­кур­дов 10. Су­кур­до­ва
11. Сур­де­пач 11. Сур­де­па­ча
12. Пар­ђу­пан 12. Пар­ђу­па­на
13. Ожмир­кур 13. Ожми­ку­ра
14. Ку­рај­бер 14. Ку­рај­бе­ра
15. Сај­ка­тав 15. Сај­ка­та­ва
16. Бе­ли орао 16. Бе­ла пче­ла

Многи од нас, као деца, слушали од својих дедова, од својих бака о неким њиховим дедама и бабама,  о неким њиховим прадедама и прабабама па и о чукун дедама и чукун бабама. чудећи се како они знају сва њихова имена, све надимке, какве су их  особине красиле или ружиле па и како су  изгледали, како се носили.

А јесмо ли се запитали, шта су нама чукун деде наших чукун дедова?

Јесмо ли се запитали колико личимо можда баш ми, данас, на неког чукун деду нашег чукун деде или чукун бабу наше чукун бабе!?  Можда, када бисмо имали прилику да их за тренутак погледамо или сретнемо,  бисмо у чуду остали,  када бисмо сами себе у њима, у много чему препознали! Можда!

На жалост, испитивање нашег порекла данас, чак и да зажелимо,  није лако. Све ратне догађаје који су пратили србски народ  пратила је и једна сенка, не баш много видљива али веома делатна а  то је уништавање списа , књига у којима је било записано рођење па и мрење нашег народа. Наравно, није се дешавало случајно и наравно да је било са намером затирања србског племена и рода.

Данас, ако покушате да пронађете податке ове врсте изненадили бисте се колико би то било тешко јер су у  намерним и ,,ненамерним,, пожарима, нестали, што једноставно значи, да многи људи као да нису ни постојали, ни овом земљом корачали. У највећем броју случајева остало нам је предање, сећања која су се преносила са колена на колено, са генерације на генерацију. Ипак, ако постоји жеља, може се и овај,, слободно могу рећи подвиг, данас ипак и  остварити. 

-на фотографији – Бе­о­град три­де­се­тих, фа­ми­ли­ја Та­се Та­си­ћа, из ар­хи­ве Ду­ша­на Ђор­ђе­ви­ћа-

-уредила-Верица Стојиљковић-