КАФАНА СРУШЕНИХ СНОВА – Владимир Шибалић
Запара, дим, и влага што заудара
Са зидова мрачних, кречених одавно.
Тихо свира музика нека стара,
Да бар подсећа на доба славно.
–
А у кафани пије сва боемија,
Сви што некад значише у овом граду.
Тој боемији припадам и ја,
Ал’ црна сам овца и у томе стаду.
–
Овде су снови сви већ срушени,
Давно некад они снивани беху.
Од крчмара до гостију, сви утучени,
Испијају од жалости брљу неку.
–
А негда су они сви борци били,
Некада су веровали у свету идеју.
Нису се никада кукавички крили,
Говорили су често што други не смеју.
–
Кафана је ова срушених снова,
И утеха душама боемским.
Коначиште верних српских синова,
Лука идејама ванвременским.
–
СРБСКИ ЖУРНАЛ 