ВИЛЕЊАКОВ ЛИРСКИ ЗАПИС ЗГУСНУТ КАО ХАИКУ

 

Док сам данас шетао шумарком поред Истера, слушајући свирку ветра у оголелим крошњама топола и врба,  нада мном су кружила и кликтала три врана орла.

Те орлове овде зову рибарима, јер се држе великих река и језера, ловећи рибу.

Летели су у ниском лету, заносећи се и повијајући на ветру.

Њихов кликтај бејаше праискони зов из дубине векова и светова.

Застао сам, на тренутак, оживљавајући давнашње слике из ранога детињства, када сам сневао о летењу упоредо с орловима, када сам маштао о томе да и сам будем орао који узлеће и лети пут плаветних висина, ка божанском царству слободе, лепоте и љубави.

(Ево ме на Истеру, где самујем и тихујем!)