Шта ми оста сем песме тихе,

И виолине продоран звук.

Не оста ми ништа сем галаме и вике,

Док ми у души влада мук.

.

 Не постоји више онај ја

Коме су се обзори откривали.

 И сад сам онај који нема шта да да,

Док су се многи с издајом слизали.

.

И она, пуна себе и несвесна

Суштине свога живота,

Бар искрен осмех кад би ми дала,

О, каква би то била дивота!

.

 Али не! Она не жели

Да с расистом смех размењује.

 Она несојима пољупце дели,

И само се њима осмехује.

.

Предала се издаји,

У блато је пала.

Злаћану је косу своју

Странцу неком црном дала…