„Добро сам“

клизи са усана мојих

док вришти у мени тама

у јеку битке која ме слама

ал ја се не дам.

.

И главу ко увек подижем смело

рукама равнам од бора чело

од ноћи дугих које ми оте

у којима хулим

„животе – скоте“

кад сан ми бежи а рука те тражи

па кажем највећу од свих лажи…

.

„Добро сам“

.

А мислим у себи

„праштај ми Боже

и ово добро не дао ником!“

.

вришти из груди безгласним криком

док осмех на усне намештам снени.

И не,

никад не веруј жени

кад после слома

смехом се кити…

.

А човек би некад морао бити

да греха свога преузмеш део

макар те стајао и живот цео!