Ја живот живим досадан и труо,

Своју сам младост у кафани заложио.

А о њој ни гласа нисам чуо,

„Где је?“ – често сам се питао.

.

До скора не веровах у чуда,

Веровах само у живота бол.

Кад ето ње, ама ниоткуда,

И седе до мене, за мој стол.

.

Прође, ево, пуних пет година,

Прођоше доба најгора за мене.

И сада видим, у њеним очима,

Да жар није угаснуло време.

.

Жао ми је само што не беше

Прилике чисте за погледе нежне.

Године ми је с видика отеше,

Трагове покрише пахуље снежне.

.

Захваљивах често својим боговима

За радости небројане, многе.

Захвалан бејах на даровима,

И на цесте које к срећи воде.

.

Ал’ славићу вечно онај трен,

И богове добре моје, 

Јер ми дароваше поглед њен,

Мину пет лета да се душе споје.