Како је могуће, творче земних сунаца и месечина,
рођаче Перуна и громовник Илије,
који си ишао од људског несна до несна,
светлећи док се формула сазвежђа не срачуна,
док се не забележи тек рођена песма,
како је могуће да и тебе тама скрије!

Зар је и тебе који си крао огањ васиона,
који си осветљавао по беспућу лађе,
пунио бљеском концертне дворане,
гњурао руке у матице озона,
морала судбина других људи да снађе!

Ти који си у свакоме крај нас пламу,
свакој жаруљи, муње обасјању,
зар ниси могао помрчини утећи?
Зар и ти,који си око нас разгорио таму,
мораде у њу лећи?

Зашто те не сахранисмо у санте поларне,
где су ноћи светле и беле,
па би, кад ти зрак месечине и сунца
биљурни ковчег дарне,
муње се око њега разлетеле!

Па би и мртав лежао у сјају,
повезан с нама у свакоме часку,
и пратећи светлосне олује
и мртав присуствовао сунчеву рођају
и месечевом за горе заласку!