Без стваралачке маште, без креативне имагинације, без визија, снова и јасновиђења, ми, заиста, ништа не можемо да схватимо и разумемо.

Од детета сам имао развијену машту, имао сам јасне снове и визије, и све што сам научио – научио сам кроз видовита знања, кроз снове и визије.

Када читам књигу или слушам музику, песму и причу, ја, истовремено, гледам филм о томе, филм који је сниман у Акаши.

Све је у живим и покретним сликама у мене.

Без живих и покретних унутарњих слика, ништа не могу да разумем.

Отуда за све време школовања и нисам могао да разумем ништа из математике и хемије.

Математика и хемија, да будем искрен, за мене су два предмета која уопште не бих могао да савладам ни за триста година.

Као да сам – а, можда, и јесам! – идиот и дебил.

И заиста, свако је од нас идиот и дебил за поједине области и поља знања.

Само што се мањина нас не плаши и не стиди да призна то, док се огромна већина тога плаши и стиди, па онда смишља некакве несувисле приче зарад оправдавања свог идиотизма и дебилизма.

Не знам, много тога не знам, и због тога често бивам очајан, огорчен и љут на самога себе!

Желео бих све да знам, а онда, у трену, схватим колико сам спутан и ограничен, колико сам блесав и блентав, па се безвољно помирим са самим собом, јер ми другога избора и нема.

Хтео бих да летим кроз плаветна звездана простанства, кроз овостране и оностране светове, а уопште немам крила за летење!