Давно планетом задруга Дивова,

Ходала, расла, причала, дисала…

Та силна гарда орјашких синова,

Праисторију светску исписала!

.

Постојбина им беше Дивонија,

Обрасла шумом, опасана морем,

А престоница стара Панонија,

Којом владаше главешина Зорем!

.

Жене дивова рађаше горштаке,

Високе, гипке, отпорне и јаке.

На главама су носиле крчаге;

 

Воду за коње – у наручју дрва,

Зорена била у племену прва,

Те жене Небу биле миле, драге!

 

II

 

Њихове куће од камених греда,

Досезале су храстову висину,

Испред њих зелен појас дрвореда,

О који муње сред ноћи ошину!

 

У Дивонији џиновске колевке,

Истесане од грађе јасенове,

Мајке мекано шапутале певке,

А деца снила озмајене снове!

 

Очеви снажни ловили су срне,

И хитрим трком сустизали птице,

А када ноћу задња звезда трне,

 

Џиновчићима миловали лице.

У складу с Небом живеше дивони,

Верни планети, Сунцу, васиони!

.

Крагујевац, 23.01.2018.